Blato i tama domaćeg filma

O domaćim filmovima mislimo svašta lepo, pogotovo nekim starijim. Takvi se više ne prave, kažemo. Mislimo da su slika i prilika koja drugima olakšava da nas bolje sagledaju i shvate, ali znamo li stvarno šta drugi vide kad pogledaju neki naš, domaći, film?

Zanemarićemo jezičku barijeru, uz pretpostavku da je spretan prevodilac uspeo da prenes duh našeg jezika prevodeći na engleski, francuski, švedski, japanski… Setite se samo situacije kad sedite ispred televizora, vrtite kanale i gledate kadrove raznih emisija, filmova, serija, po desetak sekundi možda, nadajuči se da će nešto da vas zainteresuje. Ništa neobično, zar ne. Stavite se, zatim, u ulogu Holanđanina ili Kanađanina koji to radi, i nekim čudom šalta programe kroz našu kinematografiju. Ne zna on te filmove, nije ih nikad gledao, samo vidi kadrove. Šta će da vidi, i šta da misli o tim filmovima, pa samim tim i o nama. Kakvu će sliku o ovim krajevima dobiti na osnovu scena iz filmova koje može da vidi?

Zamislite, sada, kako prlistavate kanale na kojima je Holivudska produkcija. Plaže, brzi auti, lepi ljudi, fensi stanovi. Ulice bez rupa, odela koja dobro stoje, dobra hrana, svi zdravi i nasmejani. To je slika koju dobijamo, i nije ni čudo što upravo tamo negde preko okeana mnogi žele da potraže sreću. Da li je slika realna? Naravno da nije, ali to je ono što očekujemo da ćemo videti kada jednog dana otputujemo u daleki svet.

Vratimo se sad na tog stranca koji isto tako stiče utisak o nama prolazeći na brzinu kroz filmove. Šta može da vidi? Napravili smo mali eksperiment, i rezlutati nisu naročito ohrabrujući. Iz uzorka od 300-400 filmova izdvojili smo nasumice otprilike svaki peti. Zatim smo iz svakog od tih filmova izdvojili po jedan kadar, jednu sličicu. Negde smo birali kadar s početka filma, nefde sredinu ili kraj, bez pravila, gde smo prvo kliknuli to smo zabeležili. To su ove sličice koje možete da vidite.


Ovako gledano, nismo zaključili ništa ohrabrujuće. Zamislite da pregledate kinematografiju neke daleke zemlje i nailazite na ovakve kadrove. Šta biste pomislili? Da li bi vam ovo zadržalo pažnju? Jedna za drugom, menjaju se scene bede, mraka, sivila, i blato. Da li biste i sami želeli da se nađete na ovakvom mestu? Naravno da ne! Ne treba, onda, ni da se začudimo što se stranci prijatno iznenade kad dođu kod nas. Kako i ne bi, kad zateknu normalne ljude, razvijen noćni život, a verovatno su očekivali ljude koji sede oko sveće, izgledaju kao da su iz 18. veka i na počinak idu s prvim sumrakom. Umesto kaljuge, tu su ipak ulice sa automobilima i saobraćajem, živi se u sređenim kućama i stanovima, još se i dobro jede i pije, tako da život ovde nema veze sa prethodno stečenim utiskom.

Sve u svemu, nismo mi možda toliko dobri koliko su oni mislili da smo daleko gori. Nismo se dobro pokazali i prikazali. Višedecenijski loš marekting stvorio je o nama iskrivkljenu sliku, koja neće pomoći da neko ima preterano simpatije. Otprilike kako mi zamišljamo, recimo, Uzbekistan, tako većina sveta zamišlja Srbiju. I sami smo krivi, jer to su slike koje smo poslali.

Naravno da se situacija lagano menja. Tu je internet kojim se informacije šire brže neko ikada, i festivali o kojima se čulo širom sveta. Tu su sportisti koji nižu uspeh za uspehom, ali predstoji dug proces sublimacije svih tih novih, pozitivnih informacija o nama. Ljudi odlaze sa pozitivnim utiskom, ali to su tek hiljade ljudi, a mi treba da pričamo o menjanju slike stotinama miliona. Može to, samo ne treba odustati!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *