Trujillo (Peru) – Glavni trg i kuće sa promajom

Išla sam u primorski grad Trujillo koji se nalazi 500km južno od Piure, i isto toliko severno (tačno na pola puta) do Lime. Naputovala sam se samo tako i bilo mi je mnogo dobro!

Trujillo nema neke spektakularne sadržaje – ali je veći grad i to se oseti. Grad ima 600.000 stanovnika i važi za univerzitetski centar Perua (u šta ne verujem – nisam primetila fakultete ni bilo šta slično). Ima fantastičan Plaza de Armas tj. centralni gradski trg koji je ogroman i u potpunosti okružen jednospratnim i dvospratnim zgradama iz XVIII veka, čije fasade izgledaju kao umetnička dela – svaka je druge boje (naravno sve jarke boje su u pitanju), sa ogromnim belim prozorima preko kojih idu metalne rešetke koje izgledaju kao prava, pravcijata čipka. Gradić ima puno malih, divno uredjenih uličica, zanimljivih lokala, hostela (uredjenih u tipicnom latino stilu – sa sve muralima na zidovima, keramičkim pločicama sa motivima nekih njihovih predaka i svetaca).

Plaza de Armas je institucija u pravom smislu te reči za ove krajeve. Španci su harali Andima i velikim delom Americe Latine i za sobom ostavili pustoš u ljudstvu i u materijalnim dobrima (kao Turci kod nas), ali su za sobom ostavili i nešto dobro – svoj stil gradnje i organizacije življenja u onome što se ovde zove “zona urbana”. Ta organizacija podrazumeva da svako, pa i najmanje mestašce od 10 kućica, ne mora imati ni vodu, ni ulice, ni školu ni bilo šta što na bilo koji način podrazumeva civilizaciju – ali mora imati mali trg koji će biti izbetoniran, sav u cvecu i drveću, klupama, na kom će biti crkva. Ako ima još nesto dobro je, ako nema – onda nema ništa više. Kod njih je glavna zabava to što svako vece apsolutno svi stanovnici tih mesta izadju iz svojih kućeraka 100% skockani i doterani, svi mirišu, a garderoba im je čista i ispeglana, što je neverovatno u ovim uslovima, i odu na taj Plaza de Armas da se šetaju – i provode se bez obzira na nemaštinu. Pošto put ide kroz stepu i pustinju ljudi obično voze ludački brzo pa gde god pored puta postoje dve-tri kućice od trske a okolo pustinja – stoji saobraćajni znak na kom piše “ZONA URBANA” – mi se uvek pocepamo od smeha kad to vidimo.

 

Za bogate stanovnike su mnogo lepo uredjene posebne, izolovane plaže – na kojima nema gužve i buke. Nama, koji smo navikli na gungulu to deluje neobično. Sunčaš se, kupaš se, a sam si na plaži. Pošto je obala dugačka, najčešće ti u vidokrug stane 2-3 ljudi. Pored toga ima i “narodnih” (u prevodu – sirotinjskih) plaža. Ovde je sve podeljeno po klasama – pa i kupanje i sunčanje.

“Narodne” plaže su druga priča: gomila sveta, ogromni zvučnici, a tlo se trese u ritmu salse i često se igra baš tu, na pesku. Svuda se nalaze prodavci suvenira, nakita napravljenog od morskih školjki, specifičnih marama sa latino motivima i sl. Mana ovih plaža je to što nisu preterano čiste. Obično na tim plazama ima puno kućica od trske i blata (zezaju me kako će mi kupiti jednu takvu kućicu pa da posle mogu da se hvalim da “imam kuću na obali Pacifika”) i specifičnih ribolovačkih brodića, napravljenih od trske, koji su lakši od vode pa ne mogu da potonu. Izrazito su dugački i lepi.

Veoma je važno da kad dodjes u nepoznati grad nadjes smeštaj negde blizu centra, kako bi mogao lakše da se krećes po njemu. Mi smo odseli u hotelu koji se nalazi odmah iza Plaza de Armasa, u jednom slatkom, malom hotelu (ovde svi hoteli imaju male kapacitete ali ih zato ima mnogo) i pošto smo bili premoreni od puta krenemo da se bacimo u krevet i “ukomiramo načisto”, i šta nam se desi… Niko nam nije rekao za jedan obicaj u Trujillu – tamo subotom uveče (a ovo je bila subota veče) postoji običaj da se organizuju žurke sa nekim ludačkim ozvučenjima (kladim se da je svako ravno ozvucenju na onim seljačkim koncertima na Marakani). Uopšte mi nije jasno odakle običnom svetu takvo ozvučenje, ali u dvorištu na samo 30m od našeg prozora je bila jedna takva žurka – i prouzrokovala mi je mali nervni slom. Neopisivo je koliko je bilo bučno. Da sam bila na nekoj najgoroj, seljačoj svadbi – pa da sam sedela tik uz zvučnik – bilo bi tiše. Da bude gore, žurka je trajala do 6.30 ujutru – katastrofa. Kad sam skontala da ću skroz da skrenem, pomislila sam da bih mogla da pozovem kolege pa da bar odemo na tu žurku da se izigramo ali posto šam bila premorena samo sam ležala u krevetu i pevala, a muzika je bila super odabrana (sve latino standardi).

Da ne ispadne da se samo žalim – meni je bilo mnogo lepo ovde. Pošto je ovaj grad poznat po arheološkim nalazistima koja ga okružuju – mnogo vremena smo utrošili da obidjemo sve te atrakcije – fora je što se sva ta nalazista nalaze na različitim stranama, po nekim zabitima, gde nema puta, a prolazi se kroz primitivna naselja u kojima strance posmatraju kao vanzemaljce. Van centra grada živi običan svet koji je veoma siromašan, tako da su uslovi života tamo mnogo lošiji. Ima onih kućeraka od cigle (kuća za petoro dece koju čini jedna prostorijica 3×3), doduše ovde ima vode i kuće su zidane, dok na severu svi prave kućice od trske i blata, a kuće i zgrade sa krovovima ne postoje. To je logično kad uzmeš u obzir da nema nikakvih padavina, a ima žestokih vrućina. Obično se kuće prave u dve varijante: ako se zidaju od cigle – onda imaju samo ravnu plocu odozgo, a ako se prave od trske onda ili nemaju ništa gore ili imaju malo izdignutu asuru koju nekim štapovima podignu iznad “zidova” i to – da bi imali stalno promaju! Bila je prava avantura pronaći sve znamenitosti i obići ih. Radi se o glinenom gradu Chan-Chan, 2 muzeja i nekoliko piramida (tj. njihovih ostataka) iz 14. veka – sve je vrlo zanimljivo i neobično za nas.

pripremila: Ana Milosavljević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *