Im Memoriam: Bijelo Dugme 1974-2005

Koncert godine zamalo je postao fijasko godine, ali tu uglavnom pričamo o publici. Istina je da se dogodilo sve što je trebalo i kako je planirano. Kakve to veze ima što je zvuk bio loš, Bregović je napravio najveći koncert u Evropi i zaradio dobro, reciklirajući tezu “bilo bi glupo ne uzimati ovolike pare”. Okupiti ekipu posle mnogo godina i umlatiti pare, to su radili mnogi a radiće i dalje.

Ponovo okupljeni članovi benda napravili su priličnu gužvu ovih dana. Goran Bregović-gitara, Željko Bebek-vokal, Zoran Redžić-bas, Vlado Pravdić-klavijature – deo su originalne postave i okosnica povratničkog “Dugmeta”. Umesto pokojnog Ipe Ivandića, na bubnjevima su bili Dragan Điđi Jankelić i Milić Vukašinović, dok su ostali (povremeni) članovi grupe, poput Laze Ristovskog, pozvani kao gosti. Više od tri hiljade policajaca i preko tri stotine redara bilo je zaduženo za čuvanje reda i mira. Na štandovima Dugmetove majice su se prodavale za 300 dinara, bedževi za 50. U saradnji sa američkom kompanijom iStreamPlanet, VeratNet je prenosio preko Interneta koncert Bijelog Dugmeta po ceni od $14.95.

Dve stotine hiljada peva u glas stare hitove, i to je, otprilike, jedino što je moglo da se čuje, jer muzika se čula nejasno, u fragmentima, pretiho i neizbalansirano. Ko god da je postavljao ozvucenje, uradio je to gore nego amaterski, i od najavljenih 100.000 wati, kao da se nije culo ni hiljadu. Premeštamo se levo desno, napred, nazad, guramo se, ali ne vredi. Tuzno smo pokusavali da prepoznamo pesme, a nismo stajali ni daleko, ni na losem mestu, stavise. Negde oko ponoci prevalio sam pitanje: a kada će da počne koncert. Nasmejali smo se od srca, ili od muke. Možda suprvih tri-četiri hiljade fanova koji su uz samu binu nagrađeni dobrim zvukom, ali šta se dešava sa ostalih 197.000? Ovde niko ne bi smeo da bude kaženjen, jer svi su pošteno platili kartu, i to ne malo, a mnogi su i putovali ceo dan da bi stigli na koncert. Dugmići su podbacili u svakom smislu. Pokazali su nešto što je još pre petnaestak godina svima trebalo da bude jasno. Bijelo dugme je odradilo svoje i ne treba da postoji. Sve je ovo jedna strašna greška.

Jednostavno sam primorao sebe da budem svedok te tragedije, pa ma kako se završila. Očekivao sam gađanje paradajzom ili jajima. Klavijatura je zvučala kao pokvaren kasetofon, Tifa kao da je došao sa upravo završenog derbija na kome je urlao dva sata pa izgubio glas, Milić u dobroj formi. Islamović bože-pomozi, dok je stvar izvadio Bebek koji je bio jedini na nivou zadatka.

Na kraju balade, pomentuih dve stotine hiljada duša jedva sačuva žive glave, jer povratak sa koncerta ličo na sabirni centar. Ljudi su izlazili sa hipodroma, ali nisu imali kuda da odu. Nabijajući se u mali prostor izmedju izlaza i ćuprije, uskoro nije moglo ni da se stoji, ni da se diše. Neko je provalio ogradu preko puta i stvorilo se nešto vise prostora. Provlačim se nazad na hipodrom i gledam kako pojedinci prelaze reku ISPOD cuprije, preskačući i gazeći kroz vodu, a zatim preko pruge do slobode. Činimo isto, dok drugi deo grupe nalazi spas negde gore, iza provaljene ograde. Oni ne mogu za nama, jer devojke neće moci preko reke, niti da se pentraju uz strmu obalu. Tamo u gužvi ljudi padaju u nesvest. Videćemo se tek gotovo dva sata kasnije. Razočaran sam. Sa ovakvom cenom koncerta nisu morali da se malo više potrude. Morali su da se mnogo više potrude oko organizacije, i to u svakom pogledu. Ovo je dno dna, i žao mi je svakoga ko je morao da preživljava hirove i propuste pakla u koji se pretvroio takozvani spektakl.

Nema tu emocija, sve je to showbiznis! Bijelo Dugme je bila jedna od najpopularnijih rock’n’roll grupa bivše Jugoslavije. Dugmići su punili stadione, prodali mnogo albuma i bili sila koja je diktirala muzičke trendove u bivšoj Jugoslaviji. Činjenica je da je Brega napisao neke od najlepših stihova ex-Yu rocka, ali da li je istina da smo sve vreme živeli u ubedjenju da je sve to bilo mnogo bolje nego sto u stvari jeste, i da nije slučajno što su se članovi benda razmileli kud koji, više ili manje uspešno. Da li smo to smatrali najboljim zato što tada nismo čuli bolje, a u medjuvremenu smo se naslušali svačega, pa su se i kriterijumi promenili, mi smo se promenili, i stare vrednosti nisu kompatibilne sa novim vremenom.

Nije slucajno sto se na hipodromu takmice konji, pa su se posmatrači lako svrstali u neki red domacih zivotinja: Konji što smo došli, ovce zato što su nas ošišali. Bilo je to iskustvo na kome se uči.

Jedan od nekadašnjih pevača Bijelog dugmeta, Mladen Vojčić Tifa izjavio je jednom beogradskom dnevnom listu da se Bijelo dugme okupilo isključivo iz finansijskih razloga. “Ima i emocija, ali se jeftino prodaju. Ovo je, bar za mene, čist biznis, a to što neko priča onako da se naježiš, to je druga stvar”, rekao je on, dodajući i da se raduje što će u publici “gledati prelepe devojke, jer su u Srbiji sve lepe”. – Pola godine frustracija i svega poklonio sam „Dugmetu“ i poražavajuća je situacija to što se ja danas, dan pred koncert, nalazim ovde, niti znam šta treba da radim, niti šta da otpevam… Ne znam šta je moj zadatak danas. Da li samo da se slikam ili i da nešto otpevam.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *