Hodanje po vatri

“…Stojim ispred usijane mase… Ugalj pred mojim bosim stopalima izgleda kao probudjeni, pobesneli vulkan iz koga kulja lava… Srce mi glasno udara… odzvanja vazduhom kao topot konjskih kopita… Koncentrišem se… hrabrim… krotim narasli strah u sebi i… odlucujem… da zakoracim… ” (Nino Ciaccio, Torino)

Ako ste mladi, bogati i puni adrenalina… evo sporta za vas! Zove se “firewalking” ili “hodanje po vatri”. Mala šetnja po užarenom uglju! Cevtorodnevni kurs košta tricavih 5.000 dolara, a ako ste vešti pa oformite grupu od desetak radoznalih i odvažnih – koštace vas “svega” 2.000 dolara po glavi. Evropski treneri obucice vas po nešto nižoj tarifi… Naravno, hodanje po vatri možete posmatrati i kao unosan biznis. Sa diplomom koju dobijete nakon ovog kursa možda cete poželeti da “firewalking” proširite i na prostore Srbije, buduci da se najbliži kursevi održavaju u Italiji…

 

Temperatura

Suprotno mišljenju laika, temperatura uglja za “firewalker”-e nije toliko važna… Cesto ona i nije narocito visoka… Ali, poenta je da onaj ko ojaca svest tako da može da hoda po vrucem uglju, moci ce to sa lakocom da ponovi po vrelom ili cak usijanom. Oni koji su probali, a ima ih više miliona širom Evrope i Amerike, tvrde da im je ovaj “sport” promenio život… Nino Ciaccio, trener iz Torina, kaže da “svaki put kada treba da hoda po užarenoj masi oseca strah, ali da je doživljaj neopisiv…” On se “firewalking”-om zarazio pre tri i po godine… Okušao se stotinak puta, a stopala je izgoreo samo jednom. Malo… i nije puno bolelo… bar tako Nino kaže.

 

Osecaj ravan seksualnoj fantaziji

Grupe u kojima se trenira variraju izmedju dvadesetak i, cak, hiljadu clanova. Nino ipak voli da radi sa manjim grupama do 35 ljudi jer se tako postižu najbolji efekti i bliskost izmedju buducih “firewalker”-a. Oni jedni druge hrabre da zakorace na taj put zadovoljstva i (ponekad) bola sa “hajde… možeš ti to!”, “nemoj da staneš”, “produži”… Iznenadice vas podatak da medju “šetacima” ima i prilican broj žena… One su podjednako radoznale i odvažne, žele da osete nove senzacije, emocije, izazove… okuse pobedu, izbore se bore protiv “nemoguceg”… Za šetace po vatri ne postoje granice. Oni mogu sve da urade.

“Covek pogleda u sebe… svoj život… Seti se situacija u kojima je morao da se suoci sa nekim strahom – da nešto odluci ili strahom od kritike, grešaka, neuspeha, smrti… ili prosto strahom od vožnje liftom. Onda shvati da je taj strah koji oseca normalan za ljudska bica. Prihvati ga kao takvog, a onda prelomi i pronadje u sebi moc i hrabrost da uradi ono što mora… Odluci da reaguje i krene, bez obzira što u sebi nosi strah. Kao i u životu” – uverava nas Nino Ciaccio, “šetac” koji uci druge… U malom mestu Chieri, nedaleko od Torina.

On “firewalking” ne smatra sportom zato što se tu treniraju emocije, a ne mišici… To je vežba povezanosti izmedju tela i uma. Veoma je popularna narocito medju studentima, atleticarima, avanturistima… A da li je “fairwalking” bolji i od seksa? Tu Nino ne želi da se izjasni. Na pitanje odgovara – pitanjem: “Kako možeš da uporedjuješ mleko i vino? Sa druge strane, lako ceš uvideti razliku izmedju dve vrste vina ili mleka dva proizvodjaca.” Ipak, dodaje kako je uzbudjenje pred hodanje po vatri ravno najboljim seksualnim fantazijama. Pa, ako vas ovo nije ubedilo…

 

Kako to da vatra ne izgori tabane?

“To je misterija” – kaže Nino: – Mnogi skeptici pokušavali su da dokažu zašto tabani ne gore… Neki tvrde da ugalj nije dovoljno zagrejan, drugi da su tabani posuti puderom, treci da je to zbog znojenja… Medjutim, pravo pitanje je zašto se dešava da u identicnim uslovima neko izgori tabane, a neko ne.”

Zagovornici hodanja tvrde da je tu najbitnije stanje svesti, odnosno samo-trening koji se odvija u našem mozgu. Hodaci veruju u cinjenicu da tako nešto mogu da izvedu i upravo ih to verovanje cini otpornim na vatru. Naravno, teorija je i materijalno potkrepljiva. “Šetaci” u njenu korist navode onaj cuveni eksperiment koji smo svi bar jednom pokušali kao deca… Znate ono, kada se kljucalom vodom napuni papirni fišek ili šoljica, a papir se ne upali. Rešenje je prosto… tacka kljucanja vode je 100 stepeni Celzijusovih, a iznad te temperature voda pocne da isparava… Papir, dakle, ne može da “primi” temperaturu vecu od 100 Celzijusa, a potrebna mu je mnogo viša da bi se zapalio… Slicno je sa ljudskim telom… Krv tece kroz naš organizam isto kao i voda u papirnom fišeku. Strujeci kroz celokupno telo, pa i tabane, ona hladi organizam i sprecava ga da dostigne svoju “tacku kljucanja”. Dakle, to je taj mehanizam samohladjenja ciji su sastavni deo, naravno, disanje, znojenje i cirkulacija kontrolisani iz mozga. To znaci da bez obzira što hodamo po usijanom uglju, na neverovatnim temperaturama, dobre su šanse da se ne izgorimo ako citavo telo funkcioniše na maksimalan nacin, a vrelina iz tabana prenosi se putem krvi, premešta na druge lokacije i kroz kretanje hladi, neutrališe…
Aaaaa… ako se ne skoncentrišemo dovoljno? Tu je vec problem… Takvih je bilo pedesetak od onih nekoliko milioncica… “Firewalker”- i sležu ramenima i predlažu – mast za tabane sa Aloa Verom!

Dakle, izvestan rizik postoji… Ali, dragi moji… kada ne bi bilo rizika… kakav bi to izazov uopšte bio?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *